ANĐEO - Vladimir Lazić

 ANĐEO

Ja sam Anđeo.

“Jesi li za malo zabave, anđele?” – rekla je.

Imala je vrlo malo odeće. Prsluče joj je sapinjalo drhtave grudi, prozirna suknjica klizila po moćnim butinama, visoke štikle kuckale po asfaltu.

“Nemam novca.” – rekao sam. Osvrnuo sam se po prljavoj i mračnoj ulici, tražeći snagu u đubretu, grafitima, davno ispucaloj fasadi. Znao sam da joj grudi poigravaju svakim udarcem štikle.

“Mmm…”, zaprela je. ” Lep si. Mogla bih da ti dam i za džabe…” Pružila je ruku i dugim prstima me pomilovala po licu. Ružnom i izbrazdanom.

Posle Nezgode oluje su postale jako česte. Svi su se skrivali, samo ja sam morao da budem napolju.

“Nisam…” – rekoh, želeći da me razuveri, da kaže jesi, lep si, lep si kao anđeo, iako sam znao da više nije tako, ništa nije ostalo od moje lepote. Oluje su krive što sam samo ružni, grbavi klošar u prljavoj mantilčini.

Ali oči. One su ostale iste.

Prešla mi je prstima preko ispucale i potamnele kože lica, vrata, upalih grudi, dlanom pomilovala stomak puzeći ka toplini koju sam osećao među nogama. Otkopčala mi je šlic i izvadila ga. Osećao sam kako raste dok ga je stezala i puštala, mljackajući punim, jarkocrvenim usnama. Pustila ga je i on je ostao prav, kao prepreka između nas.

Povukla je prsluče. Obuhvatila je jednu dojku i ponudila mi. Zgrabio sam je usnama. Iskvarili smo se, Bože, svi smo se iskvarili. Sisao sam, nesposoban da prekinem. Znao sam da On gleda, On uvek gleda. Nisam prestajao.

Zadigla je suknju i premostila tu poslednju prepreku. Vlažne usmine obuhvatile su me i primile. Dogurala me je do zida. Nabadala se divlje, mazohistički. Gnječio sam joj guzove, ljubio vrat, kosu, lice. Gurnuo sam joj jezik.

Tada sam osetio očnjake.

Duge, oštre, šiljate ubice.

Vampiri su počeli da se odlepljuju od senki. Zbacio sam je. Dok sam razgrtao mantil vadeći revolvere, osećao sam tugu.

Pištolji su zagrmeli istovremeno, raznoseći joj glavu. Pala je i ostala da leži, gola. Grudi su podrhtavale još sekund. Vampiri koji su istrčavali iz skrovišta, omamljeni mesom, stali su.

Jedan je pomislio da je dovoljno blizu.

Oborio sam ga sa dva hica. Grudi su mu eksplodirale u oblaku crvenih kapljica. Kroz kišu krvi video sam kako ostali ponovo postaju senke.

Vreme je stvarno sve iskvarilo, i dobre i loše.

Zračenje je nametnulo nova pravila. Zagadilo je gene. Prvih nekoliko talasa je ubilo, ostali su posejali nakaradnu raznovrsnost među ljudima. Svet je mutirao. Đavolja stvorenja su slavila. Oni koji su ih proganjali i mrzeli doživeli su da i sami budu pretvoreni u čudovišta.

Demoni su postojali i pre Nezgode; nije ih ona stvorila. Izvukla ih je iz jazbina, dodala im malo drskosti. I promenila nešto u njima. Nisu to očekivali.

Većina ovih jadnih krvopija koje su me malopre napale bila je meka poput testa. Čvrsti bi ostajali tek nekoliko meseci posle Promene, vampirski virus preuredio bi mutirane gene prema originalnom obrascu i neko vreme sve bi funkcionisalo savršeno, a onda bi počeli da propadaju. Devojka je bila još zelena, ostale bih mogao da ubijem i njenom štiklom.

Ostao sam sâm na ulici, shvatajući da sam i ja samo bedan izgovor za Anđela, sa pištoljima koji su se dimili i onim što mi je visilo iz pantalona. Bože, svi smo postali svoje karikature.

Plače mi se. Sklupčao bih se i plakao dok mi ne ponestane suza. Problem je što, kad počnete da ih priželjkujete, više ih nema.

Vratio sam pištolje u korice, a onda i ovo drugo u pantalone. Brzim koracima napustio sam klanicu koju sam napravio. Vampiri se sigurno neće odmah vratiti, ali bi krv mogla privući druge strvinare. Nekog gladnog vukodlaka. Njega nije lako ubiti, a ja nemam više snage.

Mnogo razmišljam o ubijanju poslednjih godina. Najgore je što se ne zaustavljam na razmišljanju. Ubijam.

Ja sam Anđeo, zaboga.

Vreme je. Definitivno.

Ali On ne sluša. Sve je gore i ja mu to govorim, ali On ostaje nem. Poslao nas je da pazimo na ljude, da učinimo nešto dobro za njih. I da posmatramo.

Posmatrao sam i došao do zaključka da je vreme.

Pešačio sam petnaestak minuta tražeći pogodno mesto. Našao sam slepu ulicu koja je imala otvoren pogled na crno, depresivno nebo.

Kakav god da je, ipak je ovo dugo bio moj dom.

Pogledao sam ka uskom, bledo osvetljenom izlazu iz ulice očekujući da se tamo pojave siluete veštica, krvopija ili kakvih drugih bogohulnih kreatura kojima je ovaj pandemonijum obilovao, ali tamo nije bilo ničega. Tu sam bio samo ja – ružni, grbavi klošar. Tu sam bio samo ja, Anđeo.

Skinuo sam mantil i košulju i razvio kožna krila koja su ispod mantila ličila na grbu. Pustio sam ih da narastu i protegnu se. Nekad sam imao perje, belo, nežno. Hvatalo je svaki dašak vetra i pronosilo mi ushićenje kostima. Ali to je bilo nekad. Oluje su me lišile tih stvari. Nisam bio imun na mutacije. Bedno su prošli oni koje si poslao u svetu misiju, Bože. Dao si nam bela krila, a sad nas ne možeš razlikovati od demona. Dao si nam polne organe da oplemenimo zagađeni ljudski soj, a mi jebemo mrtve prostitutke. Duboko smo pali, Bože. Preduboko.

Zamahnuo sam tim nakazama od krila i uhvatio mrtvi, ustajali vazduh u opne. Vinuo se ka Mesecu kao ogromni šišmiš. Prolazak kroz sfere je nešto što jednostavno umeš. Poput disanja. Podigao sam se iznad oblaka i uplovio u Nebo. Vraćam se kući.

Doleteo sam do Dveri.

“Dobrodošao kući, Gavrilo.”

“Petre.”

Pogledao me je blagim očima. U njima sam video da mu se srce cepa zbog moje propasti. Ipak, ništa nije rekao, samo me je gledao.

“Da, Petre”, rekao sam. “Stiglo je.”

Klimnuo je, kao da razume sve. Rastvorio je Dveri i sklonio se.

Pročistio sam grlo.

“Gospode”, rekao sam.

Slušao je.
“Vreme je, Gospode. Vreme je za Armagedon.”