IGRA
– Perice, nalaziš se u učionici iz matematike. Učiteljica je napisala na ploču zadatak; jednadžbu s dvije nepoznanice. Sva djeca saginju glave i nadaju se da učiteljica neće prozvati baš njih. Što ti radiš?
– Ja skačem na nju i lomim joj vrat – izjavljuje Perica.
– Perice, razmisli malo. Ti si ODLIKAŠ!! Ne bi se trebao tako ponašati!
– Hmmm, da razmislim. A, znam! Uzimam pribor za matematiku…
– Odlično Perice! I, dalje?
– Vadim šestar i zabijam ga matoroj drolji kroz oko u jebeni mozak!!!
Opća radost i odobravanje. Samo je jedan glas nezadovoljan:
– Ufff … dobro. Ti to napraviš. Jurice?
– Da?? – upitao je novi glas.
– Jurice, ti se nalaziš u školskom zahodu. Nastava je u tijeku, sam si u prostoriji. Izvadio si joint, zapalio si ga i sad pušiš. Odjednom začuješ korake. Netko se približava.
– Ja provirim. Tko ide? – pita Jurica.
– Ide školski domar. Čini se da je primijetio dim.
– U redu. Ovako: čekam da se približi, a onda čupam vrata od zahoda i razbijam mu njima glavušu! – slavodobitno uzvikuje Jurica.
– Uff … Jurice, ti si dječak od trinaest godina. Imaš pedeset kila. NE MOŽEŠ iščupati vrata i vitlati njima. Jasno?
– Aaaa, tako … da, da … onda gasim joint i čekam da otvori vrata.
– Dobro. On stvarno prilazi vratima i otvara ih.
– Ja koristim iznenađenje i udaram ga šakom u prepone. Jel’ pao?
– Nije pao, nisi ga dobro zahvatio. On te pokušava primiti rukom za vrat …
– Ja hvatam njegovu šaku i lomim mu palac. Da, da …! Lomim mu palac! Baš to radim.
– Ufff… dobro, on te pušta i psuje ti mater…
– Moju mater?? Ja mu zubima čupam grkljan!! Baš tako.
– Aerrr… Jurice, ti mu pokušavaš zubima doći do grkljana, ali on te odgurne i ti udariš glavom u zid. On je puno veći i jači od tebe.
– Ah, tako… da… Znam, vidim li prozor?
– Da, vidiš…
– Ja skačem kroz prozor!
– Jurice, prozor je zatvoren.
– Čime je zatvoren?
– Kako, čime je zatvoren?
– Pa, ono, je li daska, koža, navošteno platno…
– Ne, Jurice. Zatvoren je staklenom površinom.
– Stakl… A, da, znam! Koliko je debela… ta površina?
– Pa, nekoliko milimetara…?
– A, odlično! Ja skačem kroz nju!
Svi ga hvale, dobro se toga sjetio. Ali jedan glas je i dalje nezadovoljan:
– Grhhh… dobro, ti skočiš van i pobjegneš. Ufff… Tomice!
– Aha, slušam, reci…
– Zvoni za kraj sata. Svi se spremaju i odlaze u dvorište na veliki odmor. Što radiš?
– I ja izlazim.
– Dobro Tomice, izašao si. U dvorištu su sva djeca. Dječaci i djevojčice…
– Aha, ima li neka zgodna djevojčica?
– Daaa… Evo, baš prolazi jedna koja ti se sviđa…
– Aha, ja uzimam veliki kamen i gađam je u glavu!
– Što radiš??
– Gađam je u glavu. Privlačim joj pažnju i to…
– Arrgghhh…! Dobro, Ankice, velika kamenčina te pogodila u potiljak!
Svi prisutni se smiju, opće veselje. Ženski glas progovara:
– Okrenem se i gledam tko me je pogodio. Vidim li koga sumnjivoga?
– Pa, Tomica gleda u tebe, a svi ostali zgranuto gledaju u njega.
– A jel’ se meni Tomica sviđa?
– Onako. Dosta dobro izgleda.
– Fino. Ja mu prilazim.
– Tomice, ona ti prilazi. Što radiš?
– Stojim i čekam da mi priđe.
– Ankice, ti mu priđeš. Što radiš?
– Počnem otkopčavati svoju odjeću …
– MOLIM???
– Pa, rekao si da dosta dobro izgleda …
– Ankice, ti imaš TRINAEST GODINA!!! ISPRED ŠKOLE STE, USRED BIJELA DANA!! SVA DJECA VAS GLEDAJU!!!
– Da, pa?
– KAKO DA, PA? KAKO SE TO PONAŠATE??? Dosta mi vas je! Dolazi policija, saznali su za ubijenu učiteljicu, sve vas hvataju i vode vas u stanicu. Kraj. Nećete dobiti iskustvene bodove za ovo danas!!
– Ne seri, Tharag, dobro smo igrali s obzirom na to kako ti jadno vodiš! – pobunio se glas koji se malo prije odazivao na ime Tomica.
– Kako to misliš, Shumpe, jadno vodim???
– Da, Tharag. Partija ti je sranje, Shump ima pravo. Javio se Thokk, To je skroz nerealno. Zašto u budućnosti ima samo Ljudi, a ne i ostalih rasa? I te neke tehničke stvari su nevjerovatne, Ljudi to nikada neće izmisliti. Previše su glupi. I zašto bi škola bila obavezna za svu djecu?
– TO NIJE BUDUĆNOST, TO JE IZMIŠLJENA PARALELNA DIMENZIJA!!! IGRA JE ZNANSTVENO FANTASTIČNA, MORA IMATI TEHNIČKE NOVOTARIJE!!! I NE MORA BITI REALNA!!! – bijesnio je Tharag.
– I kakva su nam to imena? Moj lik se zove Perica! Kakvo je to ime? – čuo se još jedan glas.
– Što ti hoćeš Ugurthe? Perica je normalno ljudsko ime!
– Tharag, nismo mi od jučer! Ljudska imena su Aragorn, Gandalf, Boromir, Sturm, Raistlin, Caramon, Elminster… a ne Tomica, Jurica i Perica!
– Da i zašto se ja zovem Ankica? Hoću se zvati Galadriela! – vikao je ženski glas.
– GALADRIELA JE VILENJAČKO IME!!! – složno su viknuli Tharag, Shump, Ugurth i Thokk.
– Sva su ta gamad meni ista… pravdala se Betharra uostalom, zašto ja ne mogu igrati muškarca?
– Zato jer si žena! Ne možeš igrati muškarca… to ne valja! – objašnjavao je Tharag.
– To je diskriminacija!! Ljudski muškarci su tako i tako veći slabići nego naše curice! – žalila se Betharra.
– Uopće me ne interesira! Ne možeš dobro odigrati ni ulogu svoga spola, a kamoli suprotnog! I to ne samo ti, nego svi vi! Uopće se ne znate uživiti u uloge! – ljutio se Tharag.
– Tharag, ti si glupan i tvoje partije su dosadne. Više nam nećeš voditi – zaključio je Thokk.
– Tako je. Idemo raditi nešto zabavnije – složio se Ugurth.
– Hej, idemo u obližnje selo poklati neke ljude!! – sjetio se Shump.
– Da, to bi moglo biti dobro! Navodno da im je u posjeti neka skupina avanturista, moglo bi biti zabavno – dodao je Shump.
– Odlično, idem i ja s vama! rekla je Betharra.
Muški Orci su je pogledali i nisu ništa rekli. Podrazumijevalo se da Orkicama nije mjesto u boju. Ustali su i izašli iz špilje.
Tharag je ostao sam pored hrpe svitaka s pravilima i nekoliko grubo otesanih igraćih kockica.
Na izlazu, Ugurth se okrenuo i doviknuo mu:
– Samo da znaš, igre igranja uloga su sranje!!
Comments
Post a Comment