MAREB - Vedrana Čačić

MAREB

Nekada davno, toliko davno da su imena ljudi i mesta izbledela iz sećanja pripovedača, postojalo je maleno kraljevstvo. Ono se prostiralo na devet brežuljaka, a na najvišem od njih nalazila se kula o čiji su se vrh kačili oblaci. U toj kuli živeli su kralj i kraljica. Iz nje su vladali svojom državicom, retko izlazeći među podanike. U toj kuli brižljivo su čuvali i kćer jedinicu, dugokosu, tamnooku princezu Mareb, čije stopalo nikada nije dodirnulo drugo tlo, sem granita dvorskih podova.

Princeza je rođena posle mnogih godina briga da će maleno kraljevstvo ostati bez naslednika i roditelji su je voleli beskrajnom, surovom ljubavlju zatrovanom strahom da bi je mogli izgubiti. Zbog toga Mareb nikada nije bilo dozvoljeno da napusti kulu u kojoj je živela. Trudili su se prebrižni roditelji da devojčica nikada ne oseti svoje zatočeništvo; okružili su je probranom rodbinom i njihovom decom; obasipali je najdivnijim poklonima; ogromni balkon na vrhu kule prekrili su zemljom i zasadili travu, drveće i cveće… I mlada princeza dugo je bila srećna, jer za drugo nije znala. Dane je provodila čitajući mnogobrojne knjige, lutajući beskrajnim hodnicima, pričajući sa ljudima i decom koju su njeni roditelji smatrali podobnima.

Ali jednog dana pročitala je sve knjige koje je imala; napamet je naučila svaki kutak visoke kule – od najnižeg laguma, do svog raspevanog vrta pod oblacima; ljudi koji su je okruživali ispričali su sve priče koje su znali… Mareb je prvi put osetila želju, čežnju, spoznala da joj nešto nedostaje, da bez nečega nikada neće biti potpuna. No princeza nije znala razlog svog nezadovoljstva. Rekla je sebi:

– Nezahvalna si. Okružena si svom ovom divotom, imaš sve što poželiš, a usuđuješ se da ne budeš srećna.

Ali odmah potom jedan glas iz dubine njene duše oglasio se bojažljivo:

– Tako bi bilo lepo upoznati svet izvan ovih hladnih sivih zidova. Volela bih da samo jednom zagazim u blato ili pesak, da čujem žubor izvora, osetim miris mora… Da mi je da samo jednom vidim dalje od ovih bregova našeg kraljevstva. Da upoznam ljude koji će mi pričati o drugim svetovima, zemljama, narodima.

Prvi put Mareb je osetila da je čitav svoj dotadašnji život provela u zatvoru. Možda ona nije umela da imenuje ono za čime joj srce žudi, ali prvi put shvatila je da joj nedostaje sloboda. I postala je tužna, prestala je da se smeje, da radoznalo zapitkuje. Počela je sve češće i češće da izlazi na balkon, ali nije uživala u hladovini drveća i šarenilu cveća. Odlazila bi do kamene ograde koja je delila njen svet od onog koji nikada nije upoznala. Zurila je preko ograde pokušavajući da prodre u daljinu, da upije što više od jednostavnog svakodnevnog života ljudi, podanika svojih roditelja.

Meseci su prolazili i njeni roditelji primetili su da se nešto dešava sa Mareb. Jedne večeri pozvali su je na razgovor. Odaje kralja i kraljice bile su prostrane, pune zanimljivo izrezbarenog drvenog nameštaja, kamenih figura, šarenih prostirki. Kao dete, Mareb bi trčala iz sobe u sobu, krila se iza neprozirnih plišanih zastora, radovala se veselom ciliku mnogih ukrasnih zvončića i mirisu majčinih haljina i ogrtača. A onda bi se neko, najčešće njena majka, požalio:

– Boli me glava od te silne buke!

Pa bi devojčica odlazila tiho i pokunjeno u svoje sobe.

Ove večeri kralj i kraljica seli su u svoje visoke udobne fotelje pored kamina, a Mareb se spustila na medveđu prostirku kraj njihovih nogu. Kralj se obrati svojoj kćerki toplim, zabrinutim glasom:

– Dete, tvoja majka i ja primetili smo da te nešto izjeda poslednjih nedelja. Doktori kažu da nisi bolesna, ali kuvari tvrde da vrlo slabo jedeš. Da li želiš da promenimo kuvare? Da dovedemo neke iz drugog dela kraljevstva ili preko granice? Možda želiš da okusiš nešto sasvim novo?

Devojka je ćutala jer nije znala kako da rečima iskaže svoja osećanja.

Onda se majka oglasi:

– Možda bi želela novo cveće za vrt, neku pticu u kavezu…

Tu Mareb podiže pogled i poče plašljivo:

– Ne želim pticu u kavezu. Želim da izađem iz kaveza.

Njeni roditelji se iznenađeno trgnuše, čak je i sama Mareb bila uplašena onim što je upravo izgovorila.

– Kako možeš tako da govoriš, nezahvalno dete? – viknula je njena majka ustajući.

– Pružili smo ti sve, okružili te lepotama, zaštitili od svakog zla, boli, bolesti, a ti nam ovakvim uvredama vraćaš!!!

Devojka se zacrvene od stida, spusti glavu još niže dok su joj oči zapekle suze – nije znala da li zbog kajanja ili roditeljskog nerazumevanja.

Kraljica je nastavila da je grdi, zaplakavši u jednom trenutku:

– Toliko sam se trudila da te dobijem, a ti mi samo glavobolje donosiš!

Kralj je neko vreme bez reči koračao odajom, a onda se zaustavi iznad svoje ćerke.

– Da li ovde imaš sve što poželiš?

– Da – odgovori devojka.

– Da li te neko nekada uvredio?

– Ne – odmahnu ona.

– Znači nije da nisi srećna u dvoru, nego samo želiš da vidiš i upoznaš nešto novo.

Devojka klimnu potvrdno, a kralj nastavi:

– Imam odlično rešenje za ovaj mali problem. Nedavno nas je posetio zvezdočitač iz jednog udaljenog kraljevstva. Kada je odlazio, na poklon mi je ostavio svoju spravu kojom gleda zvezde. Mislio sam da mi nikada neće koristiti, jer šta ja imam od gledanja zvezda, ali tebi će se sigurno dopasti. Stavićemo je na tvoj balkon i odatle ćeš moći da vidiš mnogo dalje od ovih naših bregova, skroz iza granica naše zemlje. Tako ćeš ponovo biti srećna.

Princeza ustade trepćući da otera suze. Zahvali se ocu na poklonu i ode u svoje odaje ubeđujući sebe da će je čudna sprava zaista usrećiti.

Narednih meseci sve svoje sate provodila je na balkonu pored neobične naprave na ogradi. Danju je gledala sela koja su činila njenu rodnu zemlju; posmatrala je sejače i žeteoce na poljima, klesare, kovače, prodavce stoke i povrća, žene koje nose mleko i sir i decu… Najviše je gledala decu koja su razdragano skakala po livadama, pentrala se po drveću, prljala se, cepala odeću, padala i krvarila. Prvi put princeza je gledala život.

Uveče je podizala spravu stranog naučnika ka nebu, gledala zvezde i pitala se da li i tamo ima dece koja ciče, trče neobuzdana kamenim zidinama. Posle nekog vremena ponovo je počela da tuguje. Dok su kralj i kraljica mislili da će se Mareb zadovoljiti pukim gledanjem sveta van kule, njeno srce samo je još jače čeznulo za životom u tom svetu.

Jednog dana princeza je podesila spravu na najveću udaljenost. Nadala se da će joj blistavi sunčani dan koji je usledio posle kišnog letnjeg jutra omogućiti da konačno vidi more o kojem je samo slušala i čitala. Gledala je preko somotskih brda, srebrnastih reka, zlatnih dolina, ali nije mogla da vidi ono šta je želela. More je bilo suviše daleko, čini se dalje od zvezda sa kojima se svake noći družila. Već je htela da sklopi svoju spravu, kada joj nešto neobično privuče pažnju. Iznenađena, pogledala je malo pažljivije. Gledala, gledala, gledala i konačno sebi priznala – ono što je u beskraju ugledala bila je sprava za posmatranje zvezda, ista kao njena, a iza nje stajao je mladić koji je jednako zbunjeno gledao u Mareb.

Mladić i devojka posmatrali su se dugo, a onda se on nasmešio i mahnuo joj. Princeza pocrvene, uzvrati osmeh, a potom smušeno sklopi spravu i pobeže u svoju sobu. Celi dan provela je u kuli, zbunjena “susretom”sa mladićem udaljenim mnogo, mnogo milja. Te noći jedva je zaspala, a ujutru je pohitala na balkon pre doručka želeći da ponovo vidi nepoznatog mladića. On je već bio tamo – gde je to “tamo”, princezi nije bilo poznato. Stajao je na prozoru kuće od belog kamena (“Mermer, sigurno” – pomislila je Mareb) i gledao u pravcu princezine kule. Kada je devojka uperila napravu ka njemu, ponovo joj je mahnuo, a zatim je razgrnuo zavese na svim prozorima sa te strane kuće i dugo joj pokazivao šta se sve nalazi u sobama. A sve su bile riznice čudesa i Mareb je gledala oduševljena i radoznala. Potom je ona njemu pokazivala svoju baštu na balkonu, a mladić se divio cveću koje je uzgajala.

Mareb to tada nije znala, ali nepoznati, bezimeni mladić bio je siromašni šegrt kod jednog naučnika, upravo onog tumača zvezda koji je njenom ocu poklonio čudesnu napravu. Dolazio je iz poštene i vredne, ali vrlo nesrećne porodice. Zemlja koju su njegovi roditelji obrađivali jedne godine prestala je da rađa. Maleni voćnjak sledećeg leta polomljen je pod besom grada i oluje. Mlađi brat i sestra razboleše se smrtno te jeseni, a roditeljska srca prepukoše od tuge i oni odoše ubrzo posle njih u neki bolji svet, zeleniji i blistaviji, u kome zvezde nikada ne gasnu, a more peva da zaleči rane pridošlih. Dečak ostade sam na svetu. Kako je bio radoznalog duha, bistre glave i radnih ruku ubrzo je našao posao kod uglednog naučnika. Godine su prošle i starac je sada na njega gledao pre kao na usvojenog sina i naslednika njegovih znanja, nego na puku radnu snagu.

Nedeljama su se Mareb i zvezdočitačev šegrt upoznavali i mada su ih delili silni bregovi, mnoge reke i neprohodne šume, u njihovim srcima buknula je ljubav. Njima nisu bile potrebne isprazne reči koje pune uši, ali ne i dušu. Bili su im dovoljni samo pogledi kojima su se razumevali bolje nego da su dane provodili u razgovorima.

Jednog jutra Mareb se odvaži i zamoli svoje roditelje da dođu na njen balkon. Kralj i kraljica dođoše, on rad da vidi čime mu se to ćerka zanima, ona brinući se zbog vetra koji je na toj visini uvek pomalo duvao. Princeza ih pozva do svoje naprave, ubedi ih da pogledaju kroz nju, a kada su oboje osmotrili daleku kuću i nepoznatog mladića, ona im reče:

– Moje srce pripada tom mladiću. Za njega i samo za njega želim da se udam.

Da je Mareb skočila sa svoje kule i rasprsla se na kamenu pod njom, roditelji bi bili manje zgroženi. Nije se znalo ko je bio glasniji u svom besu, kralj ili kraljica, čije su reči dublje parale dušu zbunjene, a potom i uplakane devojke. U dvoru su svi prekinuli svoje poslove pitajući se kakvim je to zločinom nesrećna princeza zaslužila tako strašne grdnje. Do njihovih ušiju dopiralo je:

– Na kakvu udaju pomišljaš!?

– Nikada nećeš otići odavde!

– Zašto ti ovde nikada nije bilo dobro!?

– Dali smo ti sve, a ti nam tako vraćaš!

– Nepoznati seljak!!!

– Kakva mu je porodica?!

– Ni da je grof!

– Radnik u kući prevaranta!

– Razočaranje! Razočaranje! RAZOČARANJE!

Potpuno slomljena Mareb utrča u svoju sobu, a kralj naredi da se vrata balkona zazidaju i postavi stražu ispred njenih odaja, zabranivši joj da se kreće po ostalim delovima kule. Ako je princezin zatvor dotad imao zlatne rešetke, sada su mu dodati ledeni zidovi. Ona ostade osuđena na samoću, bez prijatelja koji bi joj olakšao boli, koji bi joj rekao da nije kriva, da su njeni roditelji surovi, da je sasvim normalno što voli… Usamljena i prezrena, Mareb je patila što ne viđa ljubljenog, što čak ne može ni da mu kaže šta se sa njom desilo. Sedela je neprestano pored prozora, svoje jedine veze sa svetom i molila, danju sunce, a noću zvezde, da joj pomognu.

I mladić je patio. Video je scenu na balkonu i odmah shvatio da su kralj i kraljica protiv njega. Ali ništa nije mogao da uradi. Nikako nije mogao da pomogne ni njoj ni sebi.

Meseci su tekli, za Mareb zatočenu u sobi suviše sporo. Nije se odvajala od prozora, polako je venula od tuge, a surovost njenih roditelja kao da nije imala granica. Gledajući zvezde koje slobodno plutaju beskrajem, počela je da sanja o tome da postane zvezda. Želela je to sve snažnije i snažnije, dok ta misao nije potpuno okupirala njeno biće, potirući sva druga razmišljanja, čak i ona o ljubljenom mladiću.

A on je razmišljao samo o tome kako da ponovo vidi svoju voljenu. Jednog dana ispričao je starom naučniku sve o svojoj ljubavi.

– Sinko, kako da vam pomognem? – uzdahnuo je naučnik.

– Prepoznajem kulu o kojoj pričaš. To je dvor kralja jedne malene, daleke zemlje. Devojka koju si video sigurno je Mareb, kraljeva ćerka jedinica. Čuo sam od dvorana da su je uvek pomno čuvali, uplašeni da bi nešto moglo da im je oduzme. Toliko su je pazili da nikada nogom nije kročila van kule. Nikada vam neće dozvoliti da budete zajedno.

– Ali moram barem nekako da je vidim. Moram da joj kažem da je volim.

Starac je uzdahnuo još dublje i povukao se u svoju sobu kako bio smislio način da pomogne svom šegrtu.

Za to vreme u princezi je gorela žudnja za slobodom kakvu imaju zvezde. Što je čežnja bila jača, princeza se smanjivala. Svakoga dana, sasvim pomalo, ali neprekidno. Iz njenog sve sitnijeg tela počela je da izbija čudna svetlost koju je uspevala da prikrije ogrtačima i haljinama.

Zima je polako ustupala mesto proleću, noći su postajale kraće i zvezdanije, a princeza sićušnija i sjajnija. Jedne posebno vedre večeri kraj njenog prozora začuo se klepet velikih krila. Princeza se brzo popela na stolić, pošto je bila toliko malena da više nije mogla da dohvati okno, i ugledala velikog belog labuda. Labud ju je dugo gledao plavim očima i ona ga odjednom poznade.

– Ti? Otkud ti ovde? – upita nepoznatog mladića, jer to beše on.

– Naučnik me je pretvorio u labuda i došao sam da te odvedem odavde.

– Mislim da je kasno za mene. Pogledaj! – Mareb raširi ogrtač.

On izvi dugi vrat i shvati da se princeza gotovo sasvim pretvorila u zvezdu, kao što je i želela.

– Nije mi bitno kako izgledaš, samo da budem sa tobom – reče mladić pretvoren u labuda.

Mareb se uhvati svojim sićušnim ručicama za njega, on polete, a ona po prvi put u svom životu oseti bezgraničnu, bezuslovnu slobodu.

Princezini roditelji bili su očajni zbog njenog nestanka, a jednog dana u posetu im dođe stari tumač zvezda.

– Vaša ljubav prema ćerki bila je beskrajna, ali niste shvatali najvažnije. Ljubav se ne ogleda u sebičnoj brizi, ne pokazuje poklonima… Svakom biću potrebna je sloboda. Samo tako može da punim grudima udiše ponuđenu ljubav. Mareb je otišla od vas, ali moći ćete da je vidite, ponekad. Uperite moju spravu za gledanje zvezda u nebo i tražite ovo sazvežđe – starac im pruži crtež dotada nepoznatog skupa zvezda.

– Ovo je sazvežđe Labuda, a ta blistava zvezda na crtežu i na nebu, vaša je Mareb. Deset meseci moćićete da je vidite, a potom će deset meseci biti skrivena od vas, da bi se zatim ponovo pojavila. Ne tražite je na drugi način, ako ne želite da je sasvim izgubite.

To rekavši starac se pokloni i ostavi kralja i kraljicu da razmišljaju o svojim greškama, posmatrajući nebo iz noći u noć.

A Mareb sada uživa u potpunoj, beskonačnoj slobodi. Deset meseci vidljiva svima, a deset meseci boraveći sa svojim dragim na nekom skrovitom mestu vasione.

* * *

Mareb, zvezda u sazvežđu Labuda, deset meseci vidljiva, a potom se deset ne može uočiti ni uz najjači teleskop.