Metamorfoza - Miodrag Gajić

Metamorfoza

Gospođo, ja bežim. To je neosporno i ne morate biti nikakvi genijalci da biste to utvrdili. Ne nisam ubica — ne goni me policija. Mislim da bi mi bilo lakše da je tako. Nisam nikoga ubio, nisam ništa ukrao, jednom reči nisam ništa učinio što bi bilo protivzakonito, međutim, bežim. Od koga? Odgovor je jednostavan — juri me jedna devojka. Ona me voli...

Imam dobar brod i nadam se da ću pobeći. Šta, mislite da neću? Momci, pa gde vam je muška solidarnost? Kakav sam ja muškarac kad bežim od jedne devojke, reći ćete vi. U pravu ste ako mi to zamerate, ali i vi biste isto tako učinili da ste na mom mestu. Ili, možda mislite da ne biste? Ne znam, uostalom to i nije toliko važno, bar za mene. Za sve je kriv moj prijatelj Majki. Zajedno smo odrasli, igrali smo se zajedno, jednom reči, prijatelji od malih nogu. Kad smo odrasli, svako je krenuo svojim putem. Opredelio sam se za prirodne nauke i tehniku i postadoh inženjer. Majki je završio psiho-logiju. Posebno se bavio proučavanjem odnosa ljudi i drugih razumnih bića s kojima je Zemlja uspostavila kontakt. Međutim, uprkos našim zanimanjima, često smo se viđali. U jednom razgovoru spomenuo mi je da je promenio posao. Postao je vlasnik jednog ureda za sklapanje brakova. Moram priznati da me je to prilično iznenadilo.

— A tvoja psihologija? — upitao sam ga.

— Ne brini ništa. Čovek može da nađe vremena za sve, ako hoće.

Toga trenutka nisam ga shvatio, ali kasnije, sada, proklinjem njegovo interesovanje za psihoanalizu, njegovu ideju s uredom za sklapanje brakova. Kakve to veze ima jedno s drugim? Stvar je jednostavna. Upoznavajući mlade, Majki je ujedno i proučavao te ljude, njihove odnose.

Jednog dana, Majki me pozvao da ga posetim.

— Imam nešto za tebe — rekao je.

Majki i ja bili smo stare neženje. Smatrali smo da je brak prevladana stvar. Nekada su država i brak bile snažne institucije. A danas? Država je izumrla a s njom polako odumire i brak. Bar tako smo mislili nas dvojica. Međutim, postojale su stvari, čije nestajanje i prevladavanje nismo mogli da prihvatimo. Knjige i ploče. Bile su sada prava poslastica za nas iz jednostavnog razloga, što ih više nije bilo. Jedva se po koja mogla nabaviti u antikvarnicama, pokrivena prašinom i neotvarana godinama. Ljudi su manje čitali ili uopšte nisu čitali. Književnost je stagnirala, stari majstori su se zaboravljali. Umesto knjiga, mogli ste dobiti mikrofilmove, video kasete. Dok biste leškarili u udobnoj fotelji, melodičan glas bi vam pričao-čitao Dostojevskog. Prave knjige, koje ste sami mogli čitati, upropašćuju pri tom svoj vid, više se nisu štampale. A mi smo žalili za tim. U detinjstvu sam slušao priče svog dede o prošlosti. Knjige su bile svakodnevna potreba. Bilo ih je posvuda. Postojale su biblioteke u kojima su ogromne prostorije bile prepune knjiga — pravih knjiga. Sedeći pored dede, slušajući ga, često sam maštao... jedna prostrana soba uz čije zidove su do stroja smeštene police, a na njima knjige. U jednom delu sobe kamin, a u njemu prava vatra, ne električna. Pored kamina kožna fotelja i u njoj sedim ja s knjigom u ruci. Nedaleko od mene stari gramofon sa dva zvučnika i na njemu ploča. Na primer »Tako je govorio Zaratustra«-Štraus. U mojim rukama bi, sasvim normalno, bila Ničeova knjiga s istim naslovom. To je bio vrhunac mojih želja. Za to vreme, moji drugovi su maštali o džinovskim brodovima, o otkriću novih svetova. Godine su prošle, ja sam postao inženjer i radim na novom tipu kosmičkog broda čija će se brzina znatno približiti brzini svetlosti. Mislite da mi je tu dosadno? Varate se, ja volim svoj posao. Osim toga, kod kuće me uvek čeka moja soba snova, koja rešava skoro sve moje probleme. Samo nemam toliko knjiga koliko ih je imala moja biblioteka iz mašte. Zato me uvek obraduje svaki Majklov poziv i poseta, posle koje moje knjige dobiju još jednog prijatelja. Razmišljajući o tome, pozvonio sam kod Majkla. Majki je živeo sam, ako se ne računa Meri. Meri je ... Otvorila mi je devojka zanosnog pogleda.

— Izvolite, gospodine.

— Hvala Meri — rekoh dodajući joj ogrtač. Dobro ste čuli, Meri, devojka zanosne lepote. Mislite da tu nešto nije u redu? Majki je okoreli neženja i ne privlači ga toliko suprotni pol. A Meri? Meri je najnoviji tip humanoidnog robota. Toliko je savršena da se i ne primećuje da nije ljudsko biće. Zapravo, Majki ne bi mogao dugo podnositi pravu ženu pored sebe. Možda je zato osnovao ured za sklapanje brakova. Uživanje u nesreći drugih. Tako bar on kaže. Ne mrzim žene kao Majki. Jednostavno mislim da su žene malčice zaostale. Zapravo, još nisam upoznao ženu, koja bi me uvjerila da nemam pravo. Ne slažete se sa mnom? Pa, nisam to ni očekivao. Možda se vi u duši i slažete, ali recite to glasno pred svojom cenjenom suprugom. Ne bih voleo da sam tada u vašoj koži.

— Stigao si, stari druže. Odavno te čekam.

— Šta si mi to pripremio?

— Nestrpljiv kao i uvek. Saznaćeš. Izvoli.

Ušao sam u njegovu biblioteku i zastao malo začuđen. Iz dubine jedne od Majklovih fotelja gledalo me je jedno biće za koje samo mogu reći da je bilo divno. Mala ispravka — divna pojava. Za trenutak su pale sve moje predrasude u vezi sa slabijim polom i ja sam uzbuđen ćutao čekajući.

— Moja poznanica, moj dobri prijatelj. Pričao sam ti o njoj — kratko je rekao Majki upoznavajući nas. Zadržao sam za trenutak njenu ruku u svojoj uživajući u neočekivanoj toplini. Ispod crnih trepavica gledala su me dva planinska jezerca. »Sredi se malo. Nisi dete« — govorio sam sebi dok sam seđao nasuprot njoj. Majki je seo naspram nas i ćuteći nas promatrao. Činilo mi se kao da o nečemu duboko razmišlja. Osvrnuh se okolo u nadi da će mi pogled na knjige razbistriti um. Sa svih strana je dopirala tiha muzika. »Večno kretanje« — Paganini. Prijatni zvuci i redovi knjiga su me polako smirivali i posle nekoliko sekundi mirnije sam gledao ispred sebe.

— Irena je hemičar, ali je zanima i naša stara književnost. — »Naša?« Znači nije njena. Zar ona nije sa Zemlje? — Želela je da pogleda neke knjige, pa sam joj preporučio tebe. Zato sam te pozvao. Nadam se da nemaš ništa protiv.

— Bit će mi drago, gospođice Irena. Nadam se da nisam pogrešio?

— Ako mislite na ono »gospođice« — niste. Nisam udata.

Majki se na to samo značajno nasmešio. Već tada mi je tu nešto bilo sumnjivo, ali kažem vam, um mi je bio malo poremećen. A posle je već bilo kasno. Pa, uostalom, gospođicu Irenu verovatno interesuju sentimentalni romani. Kod nas je toliko toga napisano. Tako sam razmišljao i verujte, gadno sam se prevario. To moje predubeđenje je učinilo da su posle svi kineski zidovi počeli da se ruše jedan za drugim i ja sam se našao na nekoliko santimetara od tih mračnih trepavica. Možda je bilo i manje, ali šta se to vas tiče? Ja sam opet požurio. Idemo redom. Ne brinite ništa, sve ću vam ispričati. Šta mogu drugo sada da radim. Ostaje mi samo pričanje. Gde smo ono stali. A, da. Veče je proteklo u neobaveznom razgovoru. Slušali smo muziku, pijuckali neku Majklovu »mućkalicu« u kojoj je, čini se, bilo i ponešto alkohola. I tako je vreme brzo proteklo i ja sam se ponudio da otpratim Irenu. Predlog je jednoglasno prihvaćen.

— Videćemo se — rekao je Majki zatvarajući vrata za nama. Kad su se vrata zatvorila još uvek mi je lebdeo ispred lica njegov osmeh. No, ubrzo sam ga zaboravio. Ostao je zajedno s njim iza vrata. Pošli smo pešice, pošto je Irenin hotel bio u blizini.

— Čitavo veče smo proveli zajedno, a ja zapravo ne znam odakle ste — upitah je, sumnjajući i dalje da nije sa Zemlje.

— Ne, ja nisam sa Zemlje. Molim te pređimo na ti. Ovo me pomalo nervira, a ljudi tako nikad ne postaju prijatelji. Ja sam s planeta Aurika u sazvežđu Labud. Nadam se da si čuo za njega. Moj planet je Zemljin bliznak. Kao što vidiš, sasvim smo nalik na vas.

U to nisam ni jednog trenutka posumnjao. Njen planet mi nije bio nepoznat. Čuo sam neke priče o njemu, ali još nisam bio tamo. Znam da su naši muškarci izbegavali njihove žene. Ne znam zašto. To mi ni palo nije na um dok sam išao pored Irene, uživajući u melodičnom glasu. Inače, njeni sunarodnjaci su već premostili svetlosnu barijeru.

— Naše civilizacije su prešle sličan put u svome razvoju. Često dolazim na Zemlju i osećam se ovde kao kod svoje kuće. Čini mi se, da bih mogla ovde ostati do kraja života. Evo i mog hotela. Nadam se da ćemo se sutra videti.

— Da, doći ću po tebe.

Pružila mi je ruku i ja sam nesvesno pocrveneo. Tako mi se učinilo. Poželeo sam joj prijatno spavanje i nemajući hrabrosti da je pogledam u oči, otišao. Tako je to počelo. A kako su se stvari dalje odvijale? Reći ćete da sve to nalikuje na sentimentalan roman, ali šta da vam kažem. Zar mislite da takve stvari postoje samo u romanima? Ne mislim više tako! Čak mi se čini da se tamo stvari prikazuju isuviše lakim i jednostavnim. Život nije tako lak i lep. Bar ne uvek. Ne završava se sve hepiendom. Ljudi se u životu sreću u tragičnim situacijama. Uradiš li tako — kajaćeš se, ne uradiš — opet ćeš se kajati. Još je veća nevolja što se često ne zna koje je kajanje veće.

Otišao sam sutradan po Irenu. Bila je već spremna i odmah smo krenuli. Putem nismo mnogo pričali. Čini se da se Irena držala principa da muškarac treba da vodi razgovor. Ko bi se tome nadao od jedne žene. Ljudi obično misle da žene vole da pričaju. Ona nije takva. Ja sam po prirodi ćutljiv. Ne volim mnogo da pričam i to mi ponekad smeta. Ali, takav sam i tu se ništa ne može. Uz to, još uvek me je zbunjivalo njeno prisustvo. Tako nam je put protekao u ćutanju. Konačno smo stigli i odahnuo sam u nadi da će me moji prijatelji knjige, i ovoga puta izvući iz nevolje. Malo sam se prevario. Irena je odmah počela da pretura po mojim policama, uživajući u brojnim knjigama. Prolazila je pored sentimentalnih romana, koje sam više držao zbog drugih, ne primećujući ih. Uzimala je čas Homera, čas Šekspira, Dostojevskog, Hesea, Rablea i uzvici zadovoljstva su odjekivali u mojoj inače tihoj biblioteci.

— Ovdje ima tako divnih knjiga. Volela bih da ih mogu sve pročitati. Slušala sam odlomke s kaseta, a to je tako malo. Samo zagolica čovekovu pažnju i ništa više. A ovde su prave knjige, kompletne. Baš ti zavidim.

Slušao sam je ne verujući svojim očima i ušima, i tog trenutka sam bio spreman da je stegnem u zagrljaj. Samo zbog tih reči. Sedeli smo dugo te večeri uz vatru i pričali. Počeli smo o knjigama i zapanjilo me je njeno poznavanje naše književnosti. A zatim smo prešli na druge stvari i osećao sam kako se u meni nešto lomi, kako se kidaju i nestaju prepreke koje sam dugo gradio u sobi. Tonuo sam u nešto omamljujuće i nimalo nisam žalio zbog toga. Kako je lepo biti zaljubljen, a kako je tek interesantno kada se to još i zna. A dva su me tamna oka gurala u ponor sve dublje i dublje.

Irena je dolazila svaki dan. Mogao bih reći da se skoro preselila kod mene. Za sve to vreme Majki se nije pojavljivao. Skoro sam zaboravio da on postoji i da za ovo mogu samo njemu da zahvalim. Na momente mi se činilo da mu nisam ništa dužan. Pa on vas je upoznao, reći ćete vi. To je tačno, ali zar vi mislite da ja Irenu ne bih pronašao? Pa ona je deo mene. Činilo mi se kao da sam čitavog života tragao za njom, i sada je moj put završen. Mislite da je ovo kraj s hepiendom. Pa rekao sam vam da život nije sentimentalan roman.

Jednog dana, tačnije, bilo je to veče, počela je tragedija. Kao i ostalih večeri, kod mene je bila Irena. Iz starog gramofona izvirali su tihi, omamljujući zvuci. Zatvorenih očiju uživao sam u istraživanju divnih preliva njenog tela. Otvorio sam oči i zamalo što nisam kriknuo. Nešto me je steglo u grudima, i izjurio sam kao lud iz sobe. Zaustavio sam se tek u kupatilu.

— Dragi, šta ti je? — čuo sam kao kroz maglu njen glas. Odjednom.sam se ohladio i neka čudna čvrstina me zahvatila celog.

— Sve je u redu, draga. Mali srčani napad, ništa više. Biće bolje. Molim te ostavi me samog — čuo sam neki glas kako priča, ne verujući da je moj.

— Ali tebi nije dobro. Ne mogu te ostaviti samog.

— Moj robot će se pobrinuti. Ne brini ništa. Videćemo se sutra.

Stajao sam iza vrata, osluškujući njene korake, a srce mi je lupalo kao ludo. Kad sam čuo zatvaranje vrata, pao sam na pod odahnuvši. »Majki je za ovo znao. Platiće mi. Zar svog prijatelja da uvuče u ovako nešto«. Na brzinu sam se obukao i odjurio u javnu biblioteku da proverim svoje sumnje. Tražio sam podatke o stanovnicima Ireninog planeta i video da su se moje pretpostavke obistinile. Postojao je jedini način. Morao sam da bežim. Iste noći sam seo u brod i poleteo. Ostavio sam joj kratko pismo. Napisao sam da je sve to jedna velika zabuna. Konačno, evo me ovde, u brodu. Ne znam kamo ću. Važno je samo jedno — što dalje od Zemlje, jer tamo je sada ona. Kako sam mogao sebi da dozvolim ovo? Zaljubio se dečko kao da mu je osamnaest godina. Znaš li ti šta je uopšte ljubav? Zbilja šta je to? Ljubav je nešto kao varka, slepilo — na žalost privremeno — setih se reči jedne devojke koju sam poznavao. Izjavila je da je bila zaljubljena, ali da sada voli. Normalno — ne mene. Dakle, zaljubljenosti, tog privremenog slepila je nestalo. Čini mi se da tu pristaje jedna zgodna reč — navika. Razmišljajući ponekad o tome, zaključio sam da naviku ne treba a priori odbaciti kao nešto lažno, ili još gore, sramno, u takvim prilikama. Zašto? Šta vi mislite o tome? Smeškate se, kao da vam je nešto jasno? Ja sam svojevremeno izjavljivao kako je navika nezgodna stvar, ali mi se sada čini da stvari ne treba uvek gledati sa crne strane. Kad ona devojka kaže — bila sam zaljubljena a sada volim, meni se čini da je ona u tom privremenom, da ne kažem trenutnom, slepilu sebe privikavala na svog izabranika, shvatajući da njegove loše osobine egzistiraju i kod drugih ljudi, uzdižući sebično, sasvim normalno, njegove kvalitete, tako da kad je nestalo tog slepila, konstatovala je da bez tog čoveka ne može, da on u suštini i nije tako loš, pa makar on bio po nekim elementima nalik Kvazimodu. Zašto Kvazimodu? Zašto vam ja govorim o navici u ljubavi? Kakve to veze ima sa mnom? Možda mislite... A ne, to nikako! Možda, ipak ... Treba se ... Ja nju ipak vo ... Stop. Ne čini li vam se da pokušavam uveriti sebe u nešto? Već znate? Odlično, onda mi bar recite jesam li uspeo? Ne znate? E, vidite, ja znam. Kompjutor, izračunaj mi elemente za promenu pravca broda.

Zaokret za sto osamdeset stepeni — punom brzinom. Na kraju krajeva, zar je toliko strašno ako vam žena sasvim pocrveni kad se obraduje ili pozeleni, baš kao kameleon, ako je besna, ili... Treba se samo navići. A to nije teško. Zar ne?